Kao što je poznato, ovog proleća Ministarstvo za zaštitu životne sredine povelo je akciju čišćenja bezbrojnih divljih deponija, koje prekrivaju Srbiju. Šta tu ima da se kaže, pozdravljamo akciju ali uzalud reklame, spotovi, ljudi dobre volje, ako nema sistema, organizacije, pre svega osećaja zajedničkog dobra. U glasovitim izveštajima koliko je divljih deponija počišćeno, nikako da uhvatim onaj deo koji kaže kako izgledaju mesta gde su deponije uklonjene pre godinu, dve. Nikako da čujem koliko je građana i preduzeća kažnjeno zbog bacanja smeća, tamo gde to nije predviđeno. Čišćenje deponija u sredini gde će se vrlo brzo na istom mestu pojaviti nova, nije posao smislenog i organizovanog ljudskog bića, to je zamajavanje i nečija laka reklama.

Kako ni jedna stvar nije crnobela, tako i ovde neimari divljih deponija mogu reći da ni u jednom selu u Srbiji, udaljenom od grada više od desetak kilometara nema organizovanog odvoženja smeća, nema kontejnera, nema uređenih deponija. Ako to negde postoji molim za izvinjenje. I gde onda seljaci da bacaju đubre? Njima se izgleda najviše sviđa šuma. Nije mi jasno zašto se ne dogovore pa da svi odlažu smeće na jednom jedinom mestu. U svakom slučaju, filozofijom, svaka vreća smeća, lokacija treća, neće daleko dogurati u razvoju seoskog turizma.  

Reklo bi se da smislena akcija države treba da ide sledećim redosledom: organizovati strogu kontrolu i kažnjavanje bacanja smeća gde ne treba, očistiti divlje deponije i tu je kraj. Da smo uređena država tu bi bio kraj ali šta ćemo sa problemom da mnogi gradovi nemaju rešen problem deponija. Ako reciklirate 50% smeća, treba vam za toliko manje deponijskog prostora, ako reciklirate 80% (ostalo kontrolisano sagorite) dolazite do neverovatno zaključka da vam deponije i ne trebaju. Duboko usađeno licemerje našeg čoveka je ponekad teško objašnjivo. Ako prolaznik ispred vas baci smeće pored puta (ili sa prozora automobila, što je kod nas svakodnevna pojava) nećete ga prijaviti, jer znam da vi niste cinkaroš. Ali ako to isto smeće bude bačeno u vaše dvorište, onda ćete uzeti namazanu motku ili pustiti psa da bi sistem počeo da funkcioniše. Dva potpuno ista činjenja izazivaju tako različite reakcije. Doduše, da prijavite izgrednika smejali bi vam se oni gde prijavljujete. Zaključak, jako smo daleko od stanja uređene države. 

Ovog proleća i leta gledam slike ploveće crnogorsko-bosansko-srpske deponije sa Zvorničkog jezera. To je jako zgodna stvar, reka utiče u drugu državu, a ova prva prosledi svoje đubre. Javnost se uznemirila, uskomešala, krenule su akcije čišćenja i ništa. Kroz dve godine videćemo opet iste slike i pokrenuti iste akcije i tako dvadeset godina. Čini mi se da sam kao dete skupljao sekundarne sirovine, mislim papir, sećam se čitavih učionica napunjenih do vrha papirom. Sećam se nekih gorana i nekih šuma koje su sađene, a ja danas u njima tražim gljive. Da li je moguće da smo i malo uređenog stanja u ovoj oblasti izbrisali.   

Bilo kako bilo, Gljivarsko društvo Šumadije nije moglo da stoji po strani dok se obavljaju ovi za sada uzaludni poslovi. Uzeli smo rukavice i kese koje je podelila Skupština grada i krenuli u čišćenje Spomen parka Šumarice. Znao sam da ćemo u jednoj od čistijih sredina Kragujevca napuniti vreće đubretom očas posla. Upekla zvezda koja nam život znači, znojimo se, dahćemo od toplog, vlažnog vazduha, napadaju nas komarci i krpelji. Treba se zavući u trnjake gde naši sugrađani vredno i temeljno oblažu raznoraznim otpadom površinu parka.

U grupi sam sa Sašom, prolazimo pored mesta gde se pre desetak minuta odmarala školska ekskurzija. Smeće je razbacano na sve strane, postavljene korpe su poluprazne. Ne krivim decu, ona samo uče od svojih učitelja, profesora. Dolazimo do jedne klupe opkoljene otpadom, na njoj sede tri penzionera. Ta vremešna gospoda su nas toliko podržavala u akciji da su naizmenično podizala noge, pomažući nam da pokupimo đubre i ispod klupe. Meni bilo smešno, mnogo. Da sam imao kakvu kameru mislim da bi You tube oborio rekorde u gledanosti, da smo ovo čudo od pomoći i solidarnosti prikazali. 

Kako smo brzo napunili sve vreće, vraćamo se na mesto sastanka. Dolazi Goca, koja je negde u trnjaku nabrala šaku lisičarki. Još uvek mirišu na kajsije. Gledam ove davno odrasle ljude, pritisnute mnogim životnim problemima. Došli su da se znoje, radeći uzaludan posao, a što im je dobro poznato. Ovde smo bili i pre dve godine i punili smo vreće. Ništa zato, radili smo ovo samostalno (i bez kamera), radili smo u okviru zajedničkih akcija, radimo jer je to naša slobodna volja. Hoće li se za dve godine nešto promeniti? Ja sam siguran da neće.